Naj­bo­lji ro­man ob­ja­vljen u pro­te­kloj go­di­ni u Sr­bi­ji je „Ku­ća se­ća­nja i za­bo­ra­va” Fi­li­pa Da­vi­da, u iz­da­nju La­gu­ne, od­lu­čio je ži­ri Ni­no­ve na­gra­de, u sa­sta­vu Ja­smi­na Vr­ba­vac, Mi­haj­lo Pan­tić, Bo­žo Ko­pri­vi­ca, Mi­ća Vu­ji­čić i Vla­di­sla­va Gor­dić-Pet­ko­vić (pred­sjed­ni­ca).
Na kon­kurs za ovu pre­sti­žnu knji­žev­nu na­gra­du pri­sti­gao je 161 ro­man, od ko­jih su u naj­u­ži iz­bor ušli, osim Da­vi­do­vog ro­ma­na, i ro­ma­ni Ota Hor­va­ta „Sa­bo je stao” i Da­vi­da Al­ba­ha­ri­ja „Ži­vo­tinj­sko car­stvo”.
Pi­sa­na u pre­po­zna­tlji­vom sti­lu ugled­nog auto­ra „Ku­ća se­ća­nja i za­bo­ra­va”, je­dan je od naj­a­u­ten­tič­ni­jih ro­ma­na no­vi­je srp­ske knji­žev­no­sti. Ne skri­va­ju­ći ra­dost zbog ovog ugled­nog pri­zna­nja, Fi­lip Da­vid go­vo­ri za „Dan” o na­gra­di, o svo­joj knji­zi, i te­ma­ma o ko­ji­ma pi­še.
● Upra­vo ste do­bi­li jed­nu od naj­pre­sti­žni­jih na­gra­da za knji­žev­nost na ovim pro­sto­ri­ma. Šta ona za Vas pred­sta­vlja?
– Uvek je li­je­po ču­ti hva­le i li­je­po mi­šlje­nje. Ovo pri­zna­nje pri­pa­da knji­zi a me­ni osta­je da se na­dam da će ona bi­ti li­je­po pri­hva­će­na me­đu či­ta­o­ci­ma. Ni­no­va na­gra­da je je­di­na ko­ja u ovom tre­nut­kuu do­no­si ti­ra­že. Mi­slim da je va­žno da či­ta­o­ci sa­zna­ju za knji­gu, da je uzmu, pro­či­ta­ju i da o njoj da­ju ne­ki svoj sud. U Sr­bi­ji tre­nut­no ima pre­ko pet sto­ti­na na­gra­da. Ni­no­va na­gra­da je me­đu svi­ma nji­ma sa­ču­va­la ne­ki svoj in­te­gri­tet i to je do­bro.
● U Va­šoj knji­zi ob­ra­đu­je­te te­mu zla. Mo­že li se zlo za­u­sta­vi­ti?
– Zlo se na­ža­lost ne mo­že za­u­sta­vi­ti, ali, sma­tram da sva­ki po­je­di­nac mo­že to da uči­ni, bi­lo gdje da je i u bi­lo ko­jim okol­no­sti­ma.
● Vaš ro­man no­si na­ziv „Ku­ća se­ća­nja i za­bo­ra­va”. Ka­ko ste ga oda­bra­li?
– To je mo­ja aso­ci­ja­cja na ,,En­ci­klo­pe­di­ju mr­tvih” Da­ni­la Ki­ša ko­ji je pi­sao da po­sto­ji jed­no mje­sto gdje su za­bi­lje­že­ni svi ži­vo­ti, i oni ko­ji su ži­vje­li i oni ko­ji će tek ži­vje­ti. Po­sto­ji sje­ća­nje, jed­na vr­sta za­bi­lje­ške o svim tra­ge­di­ja­ma ko­je su se do­go­di­le. Moj ju­nak ula­zi u tu ku­ću sa mo­guć­no­šću da se od­rek­ne pro­šlo­sti, ali on sma­tra da je pro­šlost je­dan dio ono­ga što je on sam.
● Spo­me­nu­li ste Ki­ša. Šta bi on da­nas re­kao o Va­šem ro­ma­nu da je živ?
– Je­di­no sam se pla­šio da ne iz­ne­vje­rim svo­je pri­ja­te­lje, a na­ro­či­to ve­li­ke pi­sce ko­ji vi­še ni­su me­đu na­ma, ko­ji su bi­li ve­o­ma stro­gi kri­ti­ča­ri. Mi­slim da se ne bih po­sti­dio.
● Vaš ro­man osvje­tlja­va zlo, kao i po­šast eks­trem­nih po­kre­ta ko­ji­ma je zlo upra­vo ge­ne­ra­tor, a ko­je ima­mo pri­li­ke da vi­di­mo i dan - da­nas ka­ko di­vlja­ju ši­rom svi­je­ta či­ne­ći zlo­či­ne. Šta Vi mi­sli­te o to­me?
- Či­nje­ni­ca je da se eks­trem­na de­sni­ca i na­ci­stič­ki sim­bo­li po­ja­vlju­ju u ra­znim kra­je­vi­ma Evro­pe a ima ih i kod nas. To zlo ko­je se na­zi­va na­ci­zam, fa­ši­zam i dru­ga eks­trem­na po­ja­va je jed­no zlo ko­je je pri­sut­no. I upra­vo ja u ovoj svo­joj knji­zi i go­vo­rim o tom zlu ko­je ima raz­li­či­te vi­do­ve is­po­lja­va­nja i ko­je je te­ško po­bi­je­di­ti, jer, zlo če­ga se god do­tak­ne odu­zme mu pri­je sve­ga smi­sao.
● U Va­šim pret­hod­nim knji­ga­ma ste uglav­nom, „bje­ža­li od stvar­no­sti”. Sa ovom, pak, to ni­je slu­čaj. Za­što?
- Pi­sci ne bi­ra­ju vri­je­me u ko­me će ži­vje­ti. Ne­ki pi­sci pi­šu o vre­me­nu u ko­jem ži­ve a ne­ki na­mjer­no pi­šu o pro­šlim vre­me­ni­ma. Raz­li­či­ti pi­sci pi­šu na raz­li­či­te te­me. Osje­tio sam po­tre­bu da pi­šem na ovu te­mu i to po­sli­je mno­go knji­ga ko­ji­ma sam na­sto­jao da po­bjeg­nem od stvar­no­sti. Ovo je pr­va knji­ga u ko­joj sam joj se istin­ski pri­bli­žio.
● Sje­ća­nja su ne­što od če­ga če­sto že­li­mo da po­bjeg­ne­mo. Vi in­si­sti­ra­te na pam­će­nju i po ci­je­nu bo­la....
– Sje­ća­nja su ja­ko va­žna pa i ona ko­ja zna­če bol za onog ko­ji se sje­ća onih ko­ji su tra­gič­no ne­sta­li. Sje­ća­nja su dio nas i ako se od­rek­ne­mo sje­ća­nja, mi smo se od­re­kli svog in­den­ti­te­ta, ali smo se od­re­kli i onih ko­je smo naj­vi­še vo­lje­li i ko­ji su vo­lje­li nas, a u tom slu­ča­ju smo se od­re­kli nas lič­no. Za me­ne i mo­je raz­mi­šlja­nje va­ži ono što sam re­kao o sje­ća­nju: da mi­slim da sve ono što je tra­gič­no u tom sje­ća­nju tre­ba da se za­dr­ži, jer to je dio lič­no­sti, i ova sje­ća­nja ko­ja su bi­la ve­o­ma tra­gič­na ko­je sam u knji­zi iz­nio su ta­ko­đe dio me­ne.
● Šta je po Va­ma ulo­ga pi­sca da­nas?
– Za­da­tak pi­sca je da pi­še, da pri­ča i ja se u ovoj mo­joj knji­zi ne ba­vim ve­li­kim zna­nji­ma,fi­lo­zo­fi­jom, na­uč­nim sa­zna­nji­ma, već pi­šem o lju­di­ma i nji­ho­vim sud­bi­na­ma.
● Vaš ži­vot­ni mo­to?
– Vjerovati i bi­ti do­slje­dan u svo­jim uvjerenjima. Uvi­jek.
Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić


Pam­će­nje stra­šni­je od za­bo­ra­va

Za ro­man „Ku­ća se­ća­nja i za­bo­ra­va” Da­vid ka­že da je to nje­go­va naj­lič­ni­ja knji­ga, uglav­nom za­sno­va­na na isti­ni­tim do­ga­đa­ji­ma i sud­bi­na­ma, ma­njim di­je­lom auto­bi­o­graf­ska.
- Po­ku­šaj da se obi­lje­že gra­ni­ce ljud­ske pat­nje. Pam­će­nje je če­sto stra­šni­je od za­bo­ra­va. Ali, sje­ća­nje, ma ko­li­ko bol­no bi­lo, dio je na­šeg iden­ti­te­ta, ono što či­ni da smo to što smo. Kao i u mo­jim dru­gim knji­ga­ma, pre­pli­ću se stvar­no i ne­stvar­no, do­ku­men­ti i fik­ci­ja – re­kao je Fi­lip Da­vid.


Bol je dio iden­ti­te­ta

Glav­ni lik Da­vi­do­vog ro­ma­na, Al­bert Vajs, još od dje­tinj­stva je imao pri­li­ku da pro­mi­je­ni svoj iden­ti­tet. Po­što je 1942. go­di­ne pod okri­ljem uža­snog ra­ta ostao bez ro­di­te­lja i bra­ta Eli­ja­ha, ne­ko vri­je­me je pro­veo u ku­ći folk­sdoj­če­ra ko­ji ga na­zi­va­ju Hans i nu­de mu da za­mi­je­ni nji­ho­vog ne­sta­log si­na i ta­ko iz­bjeg­ne si­gur­nu smrt. Al­bert se ta­da ipak od­lu­ču­je da sa­ču­va svoj iden­ti­tet i po­bjeg­ne iz nje­mač­ke po­ro­di­ce ko­ja je htje­la da ga usvo­ji. Mno­go go­di­na ka­sni­je, kao uče­snik na jed­noj od kon­fe­ren­ci­ja o Dru­gom svjet­skom ra­tu, Vajs lu­ta no­ću nju­jor­škim uli­ca­ma i na­i­la­zi na „Ku­ću se­ća­nja i za­bo­ra­va”. U jed­noj od pro­sto­ri­ja ovog neo­bič­nog zda­nja po­hra­nje­no je ne­pre­gled­no isto­rij­sko pam­će­nje. Al­bert u jed­nom ekra­nu mo­že da kao na fil­mu vi­di sce­ne stra­da­nja svo­jih ro­di­te­lja i ne­stan­ka mla­đeg bra­ta Eli­ja­ha, za ko­ga se osje­ća kri­vim jer je bio po­vje­ren nje­mu na ču­va­nje. Te­žak bol ko­ji je osje­tio, ja­če no ikad, mo­že da ne­sta­ne ako u sle­de­ćoj pro­sto­ri­ji ove ču­de­sne ku­će iz­bri­še sop­stve­no pam­će­nje. Ho­će li Al­bert is­ko­ri­sti­ti po­sled­nju šan­su da pro­mi­je­ni svoj iden­ti­tet u skla­du sa ri­je­či­ma jed­nog svog pri­ja­te­lja i su­na­rod­ni­ka: „Pam­će­nje je stra­šni­je od sva­kog za­bo­ra­va.”? Ili će od­lu­či­ti da osta­ne to što je­ste, bez ob­zi­ra na bol ko­ji ga raz­di­re?


Do­bro za knji­gu

Obra­ća­ju­ći se pri­sut­ni­ma na kon­fe­ren­ci­ji za no­vi­na­re Da­vid se za­hva­lio De­ja­nu Pa­pi­ću, vla­sni­ku La­gu­ne, kao i ured­ni­ku Igo­ru Ma­ro­je­vi­ću „ko­ji je pr­vi či­tao moj ru­ko­pis i po­mo­gao mi da iz­ba­cim su­vi­šno, a do­dam ono što tre­ba da se do­da”. Za­hva­lio se i De­ja­nu Mi­haj­lo­vi­ću, ko­ji se po­tru­dio da knji­ga iza­đe na vri­je­me, kao i ži­ri­ju. Pri­su­stvo ve­li­kog bro­ja no­vi­na­ra Da­vid ej pro­ko­men­ta­ri­sao:
- Ve­li­ki broj me­dij­skih po­sle­ni­ka svje­do­či da je Ni­no­va na­gra­da i da­lje va­žna, pri­je sve­ga za knji­ge. Ni­je do­bra za zdra­vlje pi­sca jer od tre­nut­ka ka­da se ob­ja­vi ši­ri iz­bor pa sve dok ne bu­de po­znat la­u­re­at ten­zi­je ra­stu. Tih mje­sec da­na pi­sac či­je je dje­lo u ši­rem iz­bo­ru uop­šte ne mo­že da ra­di. Ipak, či­ta­o­ci su ti ko­ji od­re­đu­ju vred­nost knji­ge- re­kao je Da­vid na­kon pro­gla­še­nja po­bjed­ni­ka.